Ovi osmesi i zagrljaj na fotografiji na početku teksta – to je privilegija. Mogućnosti da radim ono što volim, da u tom procesu imam mogućnost da se izmestim iz jednog mesta u drugo, da se krećem i da se osećam dobro, da imam podršku meni dragih ljudi, takođe su privilegije.

Zašto je to, uopšte važno?

Sagledaću ovo kroz proces koji je rad na HUBitat projektu predstavljao za mene.

Kada sam razmišljala uglu iz koga će razgovori biti postavljeni. Važno mi je bilo da izbegnem ustaljene ili nedovoljno razumljive, hermetične pristupe koji bi ponavljali već ustaljeni pristup temama feminizma i položaja žena. Želela sam da moje sagovornice osete da ih zaista slušam, da su važne i da ih shvatam ozbiljno, da uvažavam njihovu stručnost i iskustvo. Da sam tu ne zato što one zahvaljujući ili uprkos tome što su žene nešto mogu, već jer su njihove priče važne zato što su iskustvene i jedinstvene za svaku od njih ponaosob.

To je značilo da ne smem pristupati iz mesta svoje privilegije i podrazumevati stvari, kao ni da se ne postavim kao „osoba koja dolazi iz Beograda da snimi nešto“ ili kao „neko ko će sada njima da pokaže pravo stanje stvari“. Osvešćivanje mojih povlašćenosti i udaljavanje od njih, pomoglo mi je da osmislim koncept koji će biti prilagođen i sasvim fokusiran na sagovornice. Moje iskustvo i tumačenja ženskog položaja ovde nisu primani. Na kraju krajeva, one poznaju svoju profesiju, svoje životno iskustvo i imaju znanje, ja od njih učim i upijam: kako jedan zanat funkcioniše? šta je za njega potrebno od znanja i veština? kako su počele? kako je iskustvo bavljenja profesijom koja se doživljava kao primarno muška, uticalo na njih? šta bih ja, kao slušalac koji po prvi put sluša o ovome, volela da čujem? koje informacije bi meni koristile, da sam u situaciji da biram zanimanje?

Osim toga, zasićena jezičkim čistunstvom po različitim parametrima, želela sam da svaka emisija predstavi karakter mojih sagovornica. Bilo mi je važno da zabeležim njihove dijalekte, naglaske, omaške, nepravilnosti, profesionalne izraze kojima se služe, oklevanja u odgovaranju i tok misli. Sve ispravke koje se tiču jezika i govora, ostavila sam po strani.

Takođe, zbog činjenice da imam priliku da upoznam sjajne žene koje rade posvećeno i, iako to ponekad previde, pomeraju granice u svom okruženju, u manjim i zatvorenijim sredinama van Beograda, rad na terenu je izazovan i dirljiv. Ne upoznajem samo njih – otkrivam i njihovo intimno okruženje, domove, porodice, ljude sa kojima žive; navike i tragove njihovog svakodnevnog života u detaljima.

Ideja nije bila da proizvedem serijal koji bi se uklopio u moje viđenje sveta, već da uz alate kojima raspolažem, svoj i svet mojih slušateljki i slušalava otvorim za nova iskustva i drugačiji pristup.

I, šta ćemo sad?

Pa, sada ćemo da nastavimo da preispitujemo svoje privilegije, da budemo zahvalne/i na njima i da vežbamo da se iz njih izmestimo; da vežbamo empatiju i otvoreno pristupamo novim okruženjima i pričama koje ćemo zatim dalje deliti, prepričavati i istraživati.