Devojčice koje igraju fudbal
Odmah nakon Subotice, narednog dana uputile smo se na jug – ka Aleksincu. Tamo nas je sačekala Nataša Petrović, nekadašnja fudbalerka, reprezentativka Srbije, koja sada trenira ženski fudbalski klub Morava i radi kao pedagoška asistentkinja u OŠ “Vuk Karadžić” u Žitkovcu.
Razgovor sa Natašom smo zabeležile na – fudbalskom terenu. Upravo tamo gde devojčicama ne pomaže samo da savladaju jedan sport, već ih uči i poštenoj, timskoj igri koju mogu primeniti i u najrazličitijim situacijama u životu.
Lična priča kao inspiracija
Inspiraciju za rad sa njima nalazi u svojoj priči: bila je jedina devojčica koja je igrala fudbal sa dečacima u komšiluku, talenat su prepoznale komšije i upisale je u fudbalski klub. Pred njom je bio put rada i odricanja kojim je pošla rado i uz podršku roditelja. Upravo tu podršku i razumevanje pruža novim generacijama devojčica. Svojim primerom, važna je figura i za Romkinje u zajednici, jer pokazuje da je moguće. Žene i devojčice osnažuje da brišu granice i predrasude, da pomeraju očekivanja koje im društvo nameće.
Natašin rad zapažen je i od UEFA-e
Prošle godine imala je priliku da poseti London tokom međunarodne konferencije posvećene ženskom fudbalu i prisustvuje finalu svetskog prvenstva u ženskom fudbalu. Nataša je i trenerkinja sa UEFA C licencom, kojom stiče pravo da trenira sve ženske ekipe različitog senioriteta, uključujući i one profesionalne. Poređenja radi – licence sa istim imenom u muškim kategorijama sestematizovane su drugačije i obuhvataju više stvari. Svakako, Nataša vredno radi i volela bi da svoje trenersko zvanje kruniše B licencom. Ipak i pored rezultata i predanog rada, funkcionisanje kluba je otežano: klub nema sredstava da devojčice pošalje na turnire i takmičenja. Umesto toga, isplativije je da nastave sa treniranjem na lokalnom terenu i plaćaju kazne za propuštene prilike da svoju veštu igru podele sa većim brojem ljudi.
Pored tog terena na kome smo razgovarale, sa koga pogled puca na okolne planine, i deluje kao idealno mesto za rad, nalaze se pomoćne prostorije, svlačionice i kancelarije u kojima su uslovi, malo je reći, izazovni.
Iako je boja na fasadi još uvek sjajno bela i odiše svežinom, a ograde uredno ofarbane u plavo, snabdevanje vodom i strujom je otežano – lokalne vlasti ne ulažu u klub i objekte onoliko koliko bi mogle i infrastrukturu je teško održavati. Često je sve pod ključem, zbog bezbednosti i želje da teren ili imovina oko njega ne budu oštećeni. Poslušajte Natašinu priču.
