O cipelama i slobodi
Kruševac je bio među poslednjim destinacijama an kojima smo bile i jedini grad koji smo u ovoj avanturi posetile dva puta. Tamo, u lokalu na svega nekoliko minuta hoda od centra, nalazi se obućarska radnja Bata sport. Nju vodi Jelena Veljković, obućarka i treća generacija koja se u porodici bavi ovim zanatom.
Prvu, sasvim malu radnju otvorio je njen deda sredinom 20. veka i u tom prostoru su radili do nedavno – dok investitor zgrade u okviru koje je lokal bio, nije postavio zahteve nedostižne za nekoga ko od zanata živi. U novom prostoru, Jelena čuva sećanja – modele cipela koje je njen deda pravio, a tu su i članci i fotografije; među kojima i njena priznanja za ženu koja se bavi zanatom.
Naslednica znanja i zanata
Da popravlja cipele je naučila od oca, nakon što je posle dedine smrti usledio prelomni trenutak i prihvatanje činjenice da za ovaj posao treba ili obučiti nekoga od mlađe generacije i nastaviti rad nesmetano ili potencijalno sačekati da se radnja ugasi kada njen otac više ne bude bio u stanju da radi. Jelena je odlučila da je ona ta koja će nastaviti ovu obućarsku priču. I zaista, u propravkama obuće uživa.
Putem urađenih bodova…
Da bi popravila jednu cipelu, ona ne mora da zna samo sve njene delove, da prepozna kako i gde je ta cipela, ili patika, prošivena ili lepljena. Jelena vešto prepoznaje materijale – i najmanje nijanse između različitih tipova kože ili platna, kako bi obuću prema potrebi ili zahtevima ofarbala, precizno i pažljivo. Od svih veština, ističe da je posebno posvećena prošivanju – predstavlja joj zadovoljstvo da obuću tokom popravke zašije prateći ranije urađene bodove, kako sama popravka ne bi bila vidljiva, a cipela bila u što boljem stanju.
U radnji se osim cipela i patika nalaze i tašne, nekoliko kofera, kaiševi – sve su to predmeti koje ona popravlja. U tome se ogleda i stanje na tržištu: obuća je najčešće proizvedena u fabrikama gde je hiperproizvodnja imperativ, dok se kvalitetu rada i radnim uslovima ne pridaje mnogo pažnje. Tako su popravke na samoj obući najčešće manjih obima ili vrlo tipske (na primer obnavljanje unutrašnjeg dela kod pete (luba), zamena potpetice koja se brzo troši, ojačavanje šavova i sl) i samo od njih je neizvodljivo opstati. Zbog toga se okrenula popravci i drugih predmeta kojima može da vrati život materijalima, alatima i veštinama kojima raspolaže.
Ovo je priča o Jeleni – obućarki koja ceni svoj zanat i mir, nezavisnost i fleksibilnost koju joj on daje kako bi sama upravljala svojim vremenom i kako ne bi zavisila od uslovljavanja poslodavaca; posebno imajući u vidu da je majka dvoje male dece kojima su potrebne njena briga i pažnja.
