Ona kali gvožde
U malom, starom, kružnom objektu u samoj Petrovaradinskoj tvrđavi, nalazi se prostor u kome je Andrea Lukači Pap provela svoje detinjstvo, a koji je sada u potpunosti pretvoren u kovačku radionicu.
U prostoriji je sada nadograđena galerija, prepuna je sitnijih ručnih alata i mašina manjih dimenzija za rad sa gvožđem. Tu su i različite ćasice, kantice i kutije sa manjim komadima metala, šrafovima, dok su na gredama zakačeni narcti nekih prethodnih ili predstojećih projekata.
Gde se kalilo gvožđe?
U objektu pored, takođe u okiviru same tvrđave, nalazi se velika radionica – tamo se radi na predmetima većih formata, tu su čekić i nakovanj, a masivan mehanizam postavljen na zidovima služi da Andrea, upravljajući ručicom, lakše podiže i premešta teške metalne delove dok na njima radi. I ovde su prototipi, modeli, kalupi i manji alati izrađeni za specifične porudžbine i upotrebljeni samo jednom – čekaju svoju prenamenu ili da budu ponovo iskorišćeni.
Od radoznalosti do zanata
Andrein odnos prema kovačkom zanatu uvek je bio ispunjen radoznalošću i kao dete posmatrala je oca kako radi, a mamu kako u radionici pomaže. Osim toga, mama je bila vešta pletilja i rado je usvajala nove veštine i stvarala rukama, pa je tako i Andrea rado učila kako da ruke uposli i njima napravi nove ili popravi starije stvari. Kada je ostala bez posla, odlučila je da svoje zaposlenje uzme u svoje ruke – doslovno – i počela da zvanično uči zanat od oca.
Sada je jedina registrovana kovačica u Srbiji. Sada ona vodi posao, a otac radi uz nju i nastavlja da joj prenosi znanje.
iako ovaj zanat može delovati zahtevnom, Andrea poziva žene da se, ukoliko ih ovaj zanat zanima, u njemu i oprobaju, ali napominje: očekivanja da je učenje zanata i savladavanje tehnika rada sa metalima, sa gvožđem i čelikom, lak i brz proces, kao i da zanat može da omogući veliku zaradu preko noći, treba ostaviti ispred vrata.
