Ipak se okreće
”Moraćemo da odložimo snimanje – vodenica je presušila”, bila je poruka kojom me je Tijana obavestila da naše planove ipak moramo staviti na čekanje do daljeg.
Kada smo se čule prvi put i dogovarale oko okvirnog termina, izrazila je zabrinutost, jer svake godine su leta sve suvlja, a snega je sve manje, može se desiti da vodenica presuši i kamen stane, uz nadu da se to ipak neće ostvariti, kao što nije ni do sada. Put za Seču Reku odložile smo za koju nedelju, i uskočile u voz do Kosjerića kada je došlo vreme da se sa Tijanom Marić i upoznamo.
Povratak u selo – nove prilike?
Do Tijane sam došla preporukom na mrežama. Nakon studija u Beogradu, života u prestonici, pa i života i rada van Srbije, odlučila je da se vrati u Seču Reku i da vodenici koju je nasledila njena mama, ponovo udahne život, da vodeničarski kamen ponovo melje punom parom i da svoj polet i želju za učenjem usmeri u gazdinstvo, ali i razvoj ovog malog mesta nadomak Kosjerića.
Žene (koje) čuvaju vodenice
Pre samog početka snimanja, Tijana je podesila kamen i spustila branu kako bi prigušila zaglušujući žubor vode i obezbedila dobre uslove za snimanje.
Dedina vodenica 1892, kako ju je Tijana nazvala jer ju je te godine sagradio i pokrenuo njen pradeda, deda njene majke po očevoj liniji nalazi se u posedu njene porodice već 150 godina. Osim što je ona kao žena sada na čelu gazdinstva i jedna od retkih vodeničarki u Srbiji, odlučila je da granice pomeri pristupajući ovom zadatku promišljeno i strateški.
Vodenice su nekada bile važno mesto okupljanja ljudi, mahom muškaraca, koji čekaju da se njihov kukuruz samelje. I dok su muškarci bili ti koji su procesom mlevenja i proizvodnje brašna upravljaji, žene su bile te koje su vodenice čuvale noću. Dežurale su i spavale u sobicama u okviru samih vodenica i branile ih od bandita i kradljivaca.
Sa Tijanom se uloga žena u vodeničarstvom menja – ona je ta koja promišlja na koje načine može uslugu mlevenja kukuruza i poizvodnju brašna da unapredi, ulaže svoje vreme i novac u obnovu samog objekta i razvija viziju koja će omogućiti ljudima da u krugu vodenice provedu neko vreme i probaju proju i projaru od kukuruznog brašna autohtonih sorti koje se uzgajaju na polju pored same vodenice.
Aktivna je i povezuje se sa drugim vodeničarima iz Srbije, a govori i o problemima žena i majki zemljoradnica, izazovima u komunikaciji sa starijim stanovništvom u selu i niskom svešću o očuvanju životne okoline, što utiče na sve aspekte života u toj sredini i posledično njen rad i poizvodnju brašna u vodenici.
