Stolarka bez stolice
Gorjanin habitat nalazi se u nekadašnjoj industrijskoj zoni Zrenjanina, pre samog ulaska u grad iz pravca Beograda. U starom hangaru, između gomila naslaganih komada nameštaja koji čekaju svoj red za popravku, drvne građe i masivnih mašina za obradu drveta, zabeležile smo ovaj razgovor.
Gorjana Ponjević Ballani je stolarstvom počela da se bavi u Italiji, tamo je zanat naučila i usavršila, a osim same profesije, njena priča je i o podršci i poverenju između partnera.
Stolarska radionica, gradilište, skela…
Stolarskim poslom se bave i ona i muž, a kako je Gorjana ta koja govori srpski jezik, ona i upravlja svim procesima komunikacije, ugovaranja i pregovaranja oko poslova. Ipak, dugo je oklevala da iza svog dela stane likom i glasom, iako je aktivno radila kako u radionici, tako i na terenu i rame uz rame na gradilištu i skeli sa ostalim radnicima.
Iskorak
Uz ohrabrenje prijateljice, načinila je važan korak i počela da govori o svojoj priči, a postala je i prepoznatljiva imenom, likom i delom. Standardnu radnu opremu kojom bi se trudila da se stopi sa okolinom i kolegama, osvežila je radnim rukavicama sa cvetićima i štitnicima za uši jarkih boja – prihvatila je da kao žena istupa i preuzima zasluge za svoj majstorluk.
U prostoriji niskog plafona, dok smo se utrkivali sa dnevnim svetlom da zabeležimo sav materijal pre nego što oblaci i zalazak sunca preovladaju, Gorjana je govorila i o tome na koje prepreke i otpor je nailazila kao žena u stolarstvu, o projektima i komadima koji su bili najveći izazovi, o stvarima koje najviše voli da radi, ali i zašto je jedini predmet koji nikada nije napravila – stolica.
